Klevetan i ismevan među kritičarima, Indijana Džons i artefakt sudbine, peti i poslednji deo slavne franšize, ipak se bavi jednim od centralnih problema modernosti:
Novi Sad su u tri dana pogodila dva snažna nevremena. Nezapamćena, kažu ljudi. U oba slučaja grad je bio u potpunom kolapsu, šteta je velika. Dete je nastradalo.
Na 145. stranicu romana koji sam čitao tokom godišnjeg odmora, "Tvoj sin Haklberi Fin" Bekima Sejranovića, pala je kap nekakve tečnosti natopivši poslednju reč u tri reda.
Ima taj neki skeč u kome vlast štrajkuje dok uzvikuje "Dosta nam je svega! Dosta nam je šuplje!" optužujući rudare za to što im lični dohoci kasne pet dana.
"Hoćete da sad nabrajamo koliko ko od vas niti je u braku, niti ima decu, nego umesto dece hrani kuče, hrani mače, zlatnu ribicu i tako dalje. Pa kako vas bre nije sramota?"
Pre par meseci sam se zaputila u bioskop da pogledam makar šta i da me želja mine. U moru nekih crtaća, trilerčića i gomile superherojskih priča, za sebe nisam našla ništa.
Jednom davno imali smo i mi poslednji dan škole: cela škola se okupila u dvorištu, muzika je treštala, sunce je udaralo po sred čela a pivo davalo svetu malo boje.
Kakva li će atmosfera biti u Vučićevom taboru posle završetka skupa "Srbija nade", nakon što se ljudi razmile po Beogradu tražeći autobuse kojima su došli u prestonicu?
I pre nego što ovog petka trg ispred Skupštine popune voljni i nevoljni učesnici "najvećeg mitinga posle Gazimestana", znamo da ćemo tu predstavu svi mi platiti iz budžeta.
